Nedavno pokrenuta inicijativa za rehabilitaciju Draze Mihajlovica naslanja se na Zakon o rehabilitaciji koji je Skupstina Srbije usvojila aprila 2006. godine.
Prvo pitanje koje se ovde postavlja jeste da li se radi o krivicno-pravnoj ili o politickoj rehabilitaciji, te da li je ovaj zakon pravni akt ili politicka deklaracija. Na to pitanje se moze odgovoriti kako sa stanovista vazecih normi u srpskom pravu, tako i sa stanovista medjunarodnog krivicnog prava. Odmah treba reci da je krivicno-pravna rehabilitacija vec regulisana Krivicnim zakonikom Republike Srbije, a taj institut postoji i u krivicnim zakonodavstvima drugih zemalja. Zakonska definicija rehabilitacije iz clana 97. Krivicnog zakonika glasi: "Rehabilitacijom se brise osuda i prestaju sve njene pravne posledice, a osudjeni se smatra neosudjivanim". Zbog cega je onda bilo potrebno donositi ovaj zakon kad je rehabilitacija moguca po Krivicnom zakoniku? Zbog toga sto Krivicni zakonik postavlja za rehabilitaciju dva uslova koje su tvorci ovog specijalnog zakona hteli da zaobidju. Prvo, rehabilitacija se daje samo licima osudjenim na kaznu zatvora do pet godina, a ne i onima koji su osudjeni na strozije kazne. Drugo, rehabilitacija se daje samo na molbu osudjivanog lica, a ne na molbu njegovih srodnika, ili pak trecih lica, sto znaci da posle smrti osudjenog nema rehabilitacije. Dakle, primenom Krivicnog zakonika ne bi bilo moguce rehabilitovati pripadnike cetnickog pokreta kojima su izrecene duge zatvorske kazne ili smrtna kazna i koji vecinom vise nisu u zivotu. Medjutim, pripadnike cetnickog pokreta i samog Drazu Mihajlovica bilo je moguce "rehabilitovati" primenom Zakonika o krivicnom postupku, odnosno primenom instituta ponavljanja krivicnog postupka, te i sa tog stanovista nije bilo potrebe donositi specijalan zakon o rehabilitaciji. Ali, problem je u tome sto Zakonik o krivicnom postupku propisuje neke stroge pravneuslove za ponavljanje postupka. Tako, postupak se moze ponoviti ako je presuda zasnovana na laznoj ispravi ili laznom iskazu svedoka, ako je do presude doslo usled krivicnog dela sudije, ako se pronadju nove cinjenice i novi dokazi koji mogu dovesti do oslobodjenja lica koje je bilo osudjeno itd. Autori zakona o rehabilitaciji bili su svesni da se pripadnici cetnickog pokreta ne mogu rehabilitovati ni primenom instituta ponavljanja postupka jer nije bilo nikakvih laznih isprava i izjava, nije bilo krivicnih dela sudija, nema nikakvih novih dokaza i cinjenica koji bi te procese doveli u pitanje. Jednom recju, cinjenicno i pravno stanje je i danas isto onakvo kakvo je bilo u vreme sudjenja Drazi Mihajlovicu i drugim pripadnicima cetnickog pokreta. Jedino sta se promenilo u odnosu na to vreme jeste vrednosni sud: skupstinska vecina koja je usvojila ovaj zakon ocigledno smatra da masovni pokolji civilnog stanovnistva, detaljno opisani u presudi Drazi Mihajlovicu, nisu ratni zlocini ako to "nasi" rade "njihovim". Kako je to nesto sto je suprotno vazecem zakonodavstvu Srbije, bilo je nuzno da se ono zaobidje donosenjem jedne politicke deklaracije pod nazivom Zakon o rehabilitaciji. Ovaj zakon krsi jedno od osnovnih nacela krivicno-pravne rehabilitacije, a to je da rehabilitacija zavisi od tezine izvrsenog krivicnog dela. Ocigledno, zakon je smisljen radi toga da se izvrsi rehabilitacija upravo onih koji su osudjeni za teska krivicna dela, ukljucujuci tu i zlocine protiv covecnosti. To se posebno vidi iz formulacije clana 1. zakona u kome se, kao kljucni i jedini uslov za rehabilitaciju, propisuje da je neko lice osudjeno iz "ideoloskih ili politickih razloga".U zakonu uopste nema merila putem kojih sud treba da utvrdi da li je neko lice osudjeno iz ideoloskih ili politickih razloga, ili pak zbog krivicnog dela ubistva ili silovanja, sto znaci da sud nije ni ovlascen da se u to upusta. Dovoljno je da predlagac rehabilitacije kaze da je to lice osudjeno od strane njegovih ideoloskih i politickih protivnika i sud mora da odobri rehabilitaciju. Kada bi ovaj zakon mogao da se primenjuje u inostranstvu, onda bi po njemu bilo moguce traziti i dobiti rehabilitaciju za Musolinija, za nacisticke vodje kojima je sudjeno u Nirnbergu, za Ajhmana i za druge osudjene zbog ratnih zlocina. Jer, oni koji su njima sudili bili su ideoloski i politicki protivnicifasizma, a za jednog sudiju i jednog tuzioca u Nirnbergu, kao i za partizanskog pukovnika Valerija, koji je likvidirao Musolinija, pouzdano se zna da su bili komunisti. Zar je potreban veci dokaz da su svi oni osudjeni iz ideoloskih i politickih razloga?!
Ali, za ovakvim primerima ne moramo ici van ovih prostora. Uzmimo, primera radi, slucaj onoga popa iz Pljevalja koji je tokom rata zaklao sest zena, medju njima i majku glumca Mise Janketica, a koga su partizani zatim streljali, da li na osnovu neke formalne presude ili ne, to sada nije bitno. Srpska Pravoslavna Crkva je tog popa nedavno proglasila za mucenika, sto je dovoljan dokaz da je on lisen zivota iz politickih i ideoloskih razloga. Ako se tome doda i cinjenica da je pop lisen zivota od strane partizana, koji su bili notorni politicki i ideoloski protivnici crkve, onda je jasno da njegovoj rehabilitaciji po ovom zakonu nista ne stoji na putu. Sa stanovista medjunarodnog prava zakon o rehabilitaciji predstavlja direktno krsenje opsteprihvacenih normi medjunarodnog krivicnog prava o kaznjavanju ratnih zlocina i zlocina protiv covecnosti, kao i o nezastarevanju krivicnog gonjenja za ta dela. Pre svega, sudjenje Drazi Mihajlovicu i drugim pripadnicima cetnickog pokreta bila je medjunarodna obaveza Jugoslavije kao clanice antifasisticke koalicije. Jos dok je rat trajao saveznici su na vise susreta i konferencija na vrhu (Moskva, Teheran, Potsdam itd) kao jedan od glavnih zajednickih zadataka utvrdili kaznjavanje ratnih zlocinaca, sto je sve dobilo pravni izraz u Sporazumu o osnivanju Medjunarodnog vojnog suda, kojem je pristupila i Jugoslavija. A uoci sudjenja nacistickim zlocincima u Nirnbergu, Generalna skupstina Ujedinjenih nacija usvojila je rezoluciju br.39 kojom je obavezala sve clanice Ujedinjenih nacija da odmah preduzmu sve potrebne mere kako bi ratni zlocinci bili "uhapseni i isporuceni organima gonjenja drzava na cijim su teritorijama zlocine pocinili". Zagovornici rehabilitacije Draze Mihajlovica tvrde da on nije osudjen zbog ratnih zlocina vec zbog borbe protiv partizana. Ta tvrdnja je isto toliko tacna kao kada bi se reklo da nacisticki zlocinci nisu osudjeni zbog ratnih zlocina vec zbog borbe protiv saveznika. Doduse, u presudi Drazi Mihajlovicu moguce je naci i izvesne procesne nepreciznosti, kao sto je to moguce naci i u sudjenjima drugim ratnim zlocincima. Drastican primer u tom pogledu je slucaj Adolfa Ajhmana koga je izraelska tajna sluzba kidnapovala u Argentini, krseci pri tom sve norme krivicnog procesnog prava. Ali, kakvog smisla ima danas raspravljati o tome, osim da se skrene paznja sa pocinjenih ratnih zlocina. To sto Draza Mihajlovic i drugi pripadnici cetnickog pokreta nisu osudjeni za zlocin genocida, jeste samo pitanje tajminga. Sudjenje Drazi Mihajlovicu zavrseno je jula 1946. godine, a prva rezolucija Generalne skupstine UN o genocidu usvojena je 11. decembra 1946. godine. Ali, ako pravna definicija nije postojala, ne znaci da i cinjenicno stanje nije postojalo. Stvaranje etnicki ciste Velike Srbije i ciscenje drzavne teritorije od svih nacionalnih manjina bili su strateske orijentacije cetnickog pokreta. Kako je to u praksi izgledalo pokazuje izvestaj cetnickog komandanta Pavla Djurisica od 13.02.1943. upucen Drazi Mihajlovicu: "Akcija u Pljevaljskom, Focanskom i Cajnickom srezu protiv Muslimana izvrsena je. Sva muslimanska sela potpuno su spaljena, sva imovina je unistena, izuzev stoke, zita i sena. Pristupljeno je potpunom unistenju muslimanskog zivlja bez obzira na pol i godine starosti. Nasih je bilo ukupno 22 zrtve, a kod Muslimana 1.200 boraca i oko 8.000 ostalih, zena, dece i staraca. Unisteno je i sve ostalo muslimansko stanovnistvo." Ove radnje dovoljno je uporediti sa definicijom genocida u medjunarodnom krivicnom pravu, ili sa definicijom iz clana 370. Krivicnog zakonika Srbije, da bi se odgovorilo na pitanje da li je Draza Mihajlovic osudjen zbog ratnih zlocina ili zbog borbe protiv partizana. Prema tome, zakon o rehabilitaciji predstavlja direktno krsenje obavezujucih medjunarodnih normi o kaznajvanju zlocina protiv covecnosti, kao i krsenje samog Krivicnog zakonika Srbije. On na drastican nacin krsi opsteprihvacenu normu o nezastarevanju krivicnog gonjenja za takva krivicna dela, normu koja je sadrzana i u clanu 108. Krivicnog zakonika i u clanu 34. stav 6. Ustava Srbije. U Ustavu se kaze: "Krivicno gonjenje i izvrsenje kazne za ratni zlocin, genocid i zlocin protiv covecnosti ne zastareva". Zastarelost i rehabilitacija su, u osnovi, podudarni pojmovi: u oba slucaja dolazi do suspenzije normi krivicnog prava. Otuda, stvaranje mogucnosti za rehabilitaciju lica osudjenih za ratne zlocine predstavlja zaobilazan put ukidanja imperativne norme iz stava 6. clana 34. Ustava Srbije, pa je duznost Ustavnog suda Srbije da ovaj zakon proglasi za suprotan Ustavu. Ono sto smo do sada rekli o pravnim aspektima rehabilitacije govori da rehabilitacija moze biti individualna ili kolektivna. Prva je krivicno-pravnog karkatera i daje se tacno odredjenom licu, bez obzira sto se to cini na osnovu jedne opste pravne norme. Druga je, medjutim, pretezno politickog karaktera i daje se vecem broju pocinilaca odredjenih krivicnih dela, ili se ta dela proglasavaju za nepostojeca. Od kolektivne rehabilitacije treba razlikovati amnestiju, koja je takodje kolektivnog karaktera, ali drugacijeg pravnog znacenja: amnestija se moze dati i pre osude za krivicno delo, dok rehabilitacija dolazi posle osude. Slucajevi politicke rehabilitacije nastupaju uglavnom posle radikalnih politickih promena u nekoj zemlji kada na vlast dodju oni koji su bili krivicno gonjeni, a dojucerasnji vlastodrsci se pozivaju na krivicnu odgovornost. Najpoznatiji ovakvi slucajevi jesu oni nakon pada fasistickih rezima u Italiji i Nemackoj, kao i kvislinskih rezima u okupiranim zemljama Evrope. Poznato je da su ovi rezimi odmah po dolasku na vlast usvojili citav niz svojih vanrednih i specijalnih zakona po kojima su mnogi gradjani bili osudjeni za ta nova "krivicna" dela. Naravno, to pre svega vazi za nacisticke "rasne" zakone i zakone o progonu Jevreja, ali je bilo i drugih zakona koji predstavljaju raritet u oblasti prava. Tako je vec marta 1933. godine u Nemackoj usvojen "Zakon o odbrani od podmuklih napada na drzavu i partiju i o zastiti partijske uniforme" sa predvidjenom kaznom do dve godine zatvora. A jedan pijani nemacki vojnik koji je pucao u Hitlerovu sliku, osudjen je na smrt i streljan.
Italijansko fasisticko zakonodavstvo takodje je bilo originalno, pa je tako strajk zabranjen kao "zlocin protiv socijalnog kolektiviteta", dok je u svim fabrikama povezanim sa vojnom industrijom uveden vojni disciplinski zakonik po kojem neopravdani izostanak sa posla od pet radnih dana nije dovodio do automatskog prestanka radnog odnosa vec se smatrao dezerterstvom zbog kojeg se izricala kazna od dve do devet godina robije. Problem rehabilitacije lica osudjenih iz ideoloskih razloga razlicito je resavan u Nemackoj i Italiji. Kao sto je poznato, proces denacifikacije tekao je u Nemackoj vrlo mucno i sporo a problem rehabilitacije resavan je uglavnom putem amnestija kojima, ni do dana danasnjeg, nisu obuhvaceni vojni begunci. U Italiji je problem resen principijelnije i efikasnije. Zakonskim dekretom od 27. jula 1944. izvrsen je radikalan raskid sa fasistickim pravosudjem i ponistena sva krivicna dela uperena protiv fasizma. Clan 1. tog zakona glasi: "Ponistavaju se sve krivicne norme usvojene radi zastite institucija i politickih organa stvorenih od strane fasizma. Presude izrecene na osnovu tih normi su nistave." Dakle, u Italiji nije izvrsena generalna rehabilitacija svih osudjenih u vreme fasizma, vec samo onih koji su izvrsili krivicna dela izmisljena od strane fasizma i uperena protiv njega. Ovo uporedjenje sa rehabilitacijama u Nemackoj i Italiji sa sadasnjom rehabilitacijom u Srbiji moze izgledati neprimereno iz jednog osnovnog razloga: u Italiji i Nemackoj radilo se o rehabilitaciji antifasista, a u Srbiji se radi o rehabilitaciji kvislinskog i profasistickog cetnickog pokreta. To je apsolutno razlicita vrednosna orijentacija. Medjutim, sa jednog apstraktnog teorijskog stanovista, problem je slican: radi se o ponistavanju osuda za ona krivicna dela koja neka vlast unese u krivicno pravo iz ideoloskih razloga. Sa tog stanovista moze se reci da su i u Krivicnom zakonu SFRJ postojala ideoloska krivicna dela. Radi se o grupi krivicnih dela protiv samoupravljanja. Najvise sto su sadasnji zakonodavci mogli da ucine, ukoliko su zeleli da ostanu na terenu prava, bilo je da proglase rehabilitaciju lica koja su pocinila ta krivicna dela. Posto samoupravljanje danas vise ne postoji, ne postoji ni krivicno delo krsenje samoupravljanja, pa je bilo moguce rehabilitovati one koji su ga u proslosti pocinili. Sva druga krivicna dela koja su postojala u doba socijalisticke Jugoslavije i po kojima je sudjeno pripadnicima cetnickog pokreta i drugim saradnicima okupatora, postoje i u danasnjem Krivicnom zakoniku Srbije i za njih nikakva rehabilitacija nije moguca. Na kraju, jos jedno pitanje: sta uciniti sa slucajevima saradnika okupatora likvidiranih bez sudske odluke? U citavoj okupiranoj Evropi, cak i u miroljubivoj Holandiji, bilo je nakon oslobodjenja masovnih pojava obracuna sa saradnicima okupatora i to ne od strane nekih organa vlasti i zvanicnih lica, vec od strane obicnih gradjana. Naime, sami gradjani su vrlo dobro znali ko je medju njima tokom okupacije lagodno ziveo, ko je dosao do nekog bogatstva, ko se druzio sa nemackim oficirima, bio na banketima, pevao njihove pesme i sl. Kada su Nemci otisli, gradjani su svoj gnev usmerili prema tim osobama, upadali im u kuce, prepoznavali ih na ulici, ponizavali i tukli, a ne retko i lincovali. Naravno, zakon linca nije nikada bio izraz prava i verovatno je u tim obracunima bilo i osoba koje su nesrazmerno ili neopravdano kaznjene. Uprkos tome, nigde nije stvoren takav institucionalni mehanizam za kolektivnu rehabilitaciju kvislinskih snaga, kao sto je to ucinjeno u Srbiji.
Da zakljucimo:
1. Zakon o rehabilitaciji nije nikakav pravni akt vec izraz politicke samovolje i osionosti sledbenika kvislinskih snaga koje tim zakonom i onim o izjednacavanju cetnika i partizana zele da izvrse prekrajanje istorije. To sto on nosi naziv "zakon" ne znaci da je zaista zakon i pravni akt.
2. Ovaj zakon predstavlja flagrantno krsenje medjunarodnih konvencija o kaznjavanju krivicnih dela protiv covecnosti koje je Srbija prihvatila i po kojima nema zastarelosti krivicnog gonjenja za takva dela, pa sledstveno tome ne moze biti ni rehabilitacije.
3. Ovim zakonom povredjen je krivicno-pravni sistem Srbije, ukljucujuci i odredbe Ustava Srbije, te on mora biti proglasen za neustavan.
4. Ovaj zakon i onaj o izjednacavanju cetnika i partizana predstavljaju pokusaj politickog krijumcarenja, tj. pokusaj da se u antifasisticku tradiciju Evrope ubace kvislinski elementi, te stoga Evropska unija treba od Srbije da zahteva ukidanje ta dva zakona, kao uslov za nastavak evropskih integracija.
